Inovacije su postale jedan od najvažnijih vektora održivog razvoja preduzeća i ekonomskog prosperiteta celog društva. Preduzeća moraju stalno da unapređuju ili obnavljaju svoje proizvode i usluge, ukoliko žele da održe ili osvoje udeo u tržištu i ostanu konkurenti. Preduzeća često investiraju velike iznose u istraživanje i razvoj a posebno u reklamiranje i marketing svojih proizvoda ili usluga. Do ovih investicija neće doći ukoliko preduzeća nisu u poziciji da povrate svoje troškove. Zato odgovarajuća i efikasna zaštita intelektualne svojine daje inovativnim preduzećima moćan podsticaj za investiranje i doprinos ekonomskom napretku.
Intelektualna svojina je unikatna i ona je plod lične kreativnosti i inovativnosti. To može biti bilo koja kativnost iz bilo koje oblasti života: pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, ime pod kojim se prodaje proizvod ili nudi usluga, pesma, slika, film, i sl. intelektualnu svojinu, bilo koje oblasti i u bilo kojoj fazi stvaranja treba zaštititi!
Zastita intelektualne svojine, preko sistema nacionalnih i međunarodnih pravila, koja se zovu prava na intelektualnu svojinu, neophodna je radi sticanja i finansiranja inovacija i kreativnosti, koje za uzvrat, vode ka ekonomskom, kulturnom i socijalnom napretku. Zaštita intelektualne svojine takođe podstiče proizvodnju i širenje znanja i širokog asortimana kvlitetnih proizvoda i usluga. Prava na intelektualnu svojinu stvaraju dodatnu vrednost za potrošače i mogu da budu garancija za poreklo i kvalitet. Društvena zajednica je obezbedila pravo na intelektualnu svojinu radi podsticanja pronalazaka i kreativnih ostvarenja od kojih društvo pa i pojedinac ima koristi, kao i da bi pomogla inovatorima i stvaraocima da žive od svoga rada. Ta prava, koja mogu da ostvaruju pojedinci ili organizacije ( naučno istraživačke ili fakulteti), priznata su od strane države i sudova. Sistem je osmišljen da održava ravnotežu u ostvarivanju potreba kako stvaraoca tako i korisnika.
Zaštita intelektualne svojine doprinosi ekonomskom rastu kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju tako što podstiče inovacije, kulturnu raznolikost i tehnički razvoj kao deo šireg političkog okvira.
Srbija se pozicionira vrlo slabo u pogledu patentiranja i to delom zbog malih ulaganja u R&D a delom i zbog enormnih troškova za međunarodnu zaštitu koji se kreću od 14.000 do 50.000 evra pa i više. Srbija, svi pokazatelji to dokazuju, dovoljno ne ulaže u inovacije jer je stopa izdataka preduzeća na R&D niska.
Prava na intelektualnu svojinu omogućavaju ljudima da imaju koristi od svojih inovacija i stvaralaštva i da spreče njihovo kopiranje ili nepoštenog ubiranja dobiti od kreativnosti i ulaganja pronalazača. Jedino zaštićena intelektualna svojina može biti i sudski verifikovana. Ovo ohrabruje proizvodnju širokog asortimana roba i usluga i pomaže održavanju zdrave konkurencije.
Prava na intelektualnu svojinu predstavljaju mehanizam koji omogućava inovatorima, stvaraocima i proizvođačima da finansiraju svoj rad preko tržišta. Postoje i drugi modeli za finansiranje, kao što su vladini fondovi ili privatni patronat, ali prava na intelektualnu svojinu ostaju osnovni i najčešći vid finansiranja koji koriste pojedinci i organizacije za svoj rad i njegovo širenje. Prava na intelektualnu svojinu daju slobodu kreativnosti i podstiču inovatore i stvaraoce da odgovore na izražene potrebe potrošača.