Пољопривреда и село имају данас изузетно место и улогу у укупном привредном развоју Србије, посебно у процесу усклађивања економских механизама за реализацију одређених друштвених циљева, пре свега на спровођењу реформи и транзиције.

Агроиндустрија представља најзначајнију привредну област у Републици Србији, која у стварању друштвеног производа земље (ГДП) учествује са око 20% и то:

Година	Пољопривредна производња	Прехрамбена индустрија	Остало
2002.	14,8 %	5,9 %	79,3 %
2003.	13,6 %	5,7 %	80,7 %
2004.	15,0 %	5,4 %	79,6 %
2005.	13,5 %	5,4 %	81,1 %
2006.	12,6 %	5,3 %	82,1 %
2007.	10,8 %	5,2 %	84,0 %
2008.	11,8 %	5,5 %	82,7 %
2009.	10,8%	7,2%	82,0%

Извор података: РЗС

Ова област ће и у наредном периоду битно опредељивати преивредна кретања земље.

Природни потенцијали

Србија има веома погодне природне услове за развој разноврсне пољопривредне производње. Налази се на најповољнијем подручју северне географске ширине, са четири годишња доба и четири климатска подручја; веома погодна за пољопривредну производњу.

Погодно земљиште и климатски услови омогућавају развој разноврсне пољопривредне производње (биљне и сточарске) и то: житарица, индустријског биља, воћа и поврћа, семенског и садног материјала, лековитог биља, крупне и ситне стоке.

У структури створене вредности пољопривредне приозводње 59% потиче из биљне производње, а 41% из сточарске производње (ЕУ - 70% из сточарске, а 30% из биљне производње).

Србија располаже са око 5.092.000 ха пољопривредне површине (0,68 ха по становнику) 4.218.000 ха обрадиве повришне (0,56 ха по становнику), што је изнад стандарда земаља Европе .

Власништво обрадивих површина:

• 10 % у власништву државе и предузећа
• 90 % у приватном власништу - фармери

Однос шумске и пољопривредне повришне (39:61) је такође повољан и изнад је односа у Европи, што је, такође велика предност за успешан развој пољопривредне производње. Међутим, добар део обрадивог земљишта је закишељен, као разултат неконтролисане употребе хемијских средстава, а у Војводини и заслањен, што све умањује производне могућности, а повећава трошкове производње. Потребне су одређене агротехничке мере за поправљање замљишне структуре - калцификације, већа употреба органског ђубрива и др..

Водни режим је такође повољан, али недовољно искоришћен. Канал Дунав-Тиса-Дунав, највећи и јединствен хидросистем у свету, не искоришћава се за пољопривредну производњу или је то веома мало. Речни токови се такође веома мало користе за наводњавање. Од укупних орадивих површина, само се наводњава око 1,6% површина (78.000 ха).

У Србији је, због велике географске хетерогености, тешко обележити глобалне микрореоне пољопривреде, али се могу лако обележити реони појединих производњи (жита, индустријских култура, воћа, грожђа, стоке и др.), а то је најзначајније за економску политику у пољопривреди.

Агротехничка опремљеност

Пољопривреда Србије располаже са око 400.000 трактора свих врста. Од тога је на приватном сектору више од 386.000 трактора, односно више од 97% од укупног броја. Један трактор долази на просечно 10,4 ха на приватном, а 57,2 ха на друштвеном сектору. Просечна снага трактора је на приватном сектору 33 Кв, док је на друштвеном сектору око 70 Кв.

Старосна структура трактора је веома неповољна и прелази 10 година на друштвеном и 15 година на приватном сектору, односно преко 35% трактора је старије од 15 година.

Број комбајна се у последњих пет година перманентно смањује. Са 6.063 комада (1985. године) број комбајна је смањен за око 2.000 комада (2003. године).

Потрошња минералних ђубрива је у последњих 5-6 година знатно смањена. Са 1.450.000 т (1985. године) смањена је на око 200.000 т (2000. године), са тенденцијом постепеног повећања, 300.000 т (2003. године). Мања употреба минералних ђубирва потврђује тезу о природним компаративним предностима нашег аграрног поднебља.

Међутим, смањени унос хранљивих материја ће условити (уколико се у наредном периоду не повећа потрошња) да дође до значајнијег пада приноса у наредним годинама. Принос је у последњих десет година опао за око 20% код пшенице (са 4,5 т/ха, на 3,7 т/ха), а код шећерне репе за преко 27% (са 47,0 т/ха на 37,0 т/ха). У сушним годинама (2000. и 2003. година) смањење приноса је још драстичније.

Потрошња средстава за заштиту биља у перманентном је смањењу од 1985. године. Наиме, у 2003. години она је за више од 5 пута мања од потрошње у 1985. години (са 15,396 тона смањена је на свега 3.167 т) и апсолутно и релативно ниска потрошња средства за заштиту биља, посебно на приватном поседу, свакако је један од основних агротехничких разлога смањених приноса последњих година, посебно ако се има у виду да биљне болести и закоровљеност земљишта смањују принос за преко 40%.

Предузећа и фарме - Величина поседа је веома хетерогена. Највећи број предузећа - поседника је у категорији до 50 ха (55,3%), а најмањи у категорији преко 5.000 ха (2,9%), осим два већа (ПКБ - 21.000 ха и ПИК Бечеј - 16.500 ха).

У 871.000 приватних фарми - изражена је уситњеност поседа, доминирају газдинства - фарме чији је посед до 3 ха (58,1%), само 0,8% газдинстава имају посед 15 - 20 ха, а 0,5% посед већи од 20 ха (у Великој Британији просечна величина фарме износи 69,3 ха, Француској 41,7 ха; Данској 42,6 ха; Холандији 18,6; Немачкој 31,0; Белгији 20,6 ха).

Продуктивност код предузећа је 30% већа у односу на фарме.

Основни ограничавајући фактори за ефикасно укључивање у међународно тржиште су:

• сиромашан асортиман прехрамбених приозвода, нарочито у односу на савремену понуду у развијеном свету;
• запостављено истраживање за потпуније коришћење постојећих капацитета путем увођења линија и производа, тј. ширење асортимана прехрамбених производа на бази постојећих основних, узгредних и секундарних пољопривредних сировина;
• јако колебање квалитета тржишних производа, било због недостатка стандарда, било због непоштовања и одсуства контроле важећих стандарда;
• споро прилагођавање тржишним критеријумима пословања, односно увођење савременог менаџмента и маркетинга;
• амбалажа и паковање постају веома значајни, а можда и пресудни за промет, нарочито на светском тржишту;
• непостојање дугорочних, чврстих уговорних односа између прехрамбене индустрије и произвођача сировина (газдинства, задруге, пољопривредна предузећа), као и неизграђеност одговарајућих организационих и економских односа на задружним принципима између произвођача и пољопривреде и прерађивачке индустрије;
• одсуство економско-тржишне повезаности пољопривреде и других индустрија које користе пољопривредне производе и оних који производе за пољопривреду.
  

Примарна пољопривредна приозводња и технолошки ниво опремљености капацитета прехрамбене индустрије су добра претпоставка за већу извозну експанзију аграра Републике Србије.

Дакле, неоспорно је да су аграрни ресурси Србије толики да њихово реално могуће коришћење обезбеђује знатно већу производњу од потреба домаћег тржишта, то нужно подразумева извозну оријентацију, али и значајно производно преструктурирање.

Пољопривредну производњу већ низ година прати стагнација, а у сточарству и опадање, а капацитети прерађивачке индустрије се не искоришћавају.

Србија има веома повољне природне услове за разноврсну пољопривредну производњу, искусне произвођаче, врхунске стручњаке и науче раднике, у свету признате селекције разних биљних производа.

Ревитализација и опоравак српског аграра треба посматрати интегрално водећи рачуна о томе да ће се за 2 године битно променити власничка структура, са доминантним учешћем приватно-акционарског власништва. То налаже потребу да се за наредне 3-5 године конципира краткорочна аграрна пројекција (програм) који ће представљати добру основу за израду Дугорочне стратегије аграрног развоја. Овај модел - стратегија мора бити примерен Европској аграрној политици, што ће омогућити наше лакше интегрисање у савремене европске токове. Дакле, потребно је:

• опоравити приватни и акционарски - државни аграрни сектор и подстицајним мерама економске политике уобличавати га у модеран фармерски посед.

Конципирање економске политике у аграру треба да се базира на пуном опоравку пољопривреде, њеној ревитализацији, финансијској консолидацији и афирмацији интензивне производне структуре. Од 2004. до 2010. године пољопривреди, као најважнијој привредној области која ће у овом периоду битно утицати на укупне привредне токове земље, треба тако уболичити статус да буде економски профитабилна, тржишно оријентисана и интересантна за фармере и пољопривредна предузећа да се њом баве из чисто економских - профитних разлога.